UPLS 23. oktobra 2019.

Početkom turističke sezone smo pisali o izazovima koji su pred nama a tiču se razvoja i organizacije turizma na domaćim rekama. Od problema koje smo tada naveli primetili smo da ozbiljno nije rešen ni jedan, pogotovo kada već sad znamo da ako se ovim tempom nastavi, nećemo imati nikakvu ni sledeću sezonu nego ćemo opet uz improvizaciju, u zadnji čas navoditi višu silu i našu nesposobnost prebacivati na druge, neumitne faktore.

Da bi pokušali da sprečimo novi fijasko opisaćemo ukratko glavne probleme iz perspektive radnika u rečnom turizmu. Problemi postoje već više od 30 godina i ne rešavaju se već samo komplikuju i umnožavaju povećanjem obima plovidbe brodova kroz našu zemlju.

Prvi i najozbiljniji problem predstavlja zastareli i vrlo složeni zakon o Državnoj granici.
Od kako je policija zamenila vojsku u kontroli državne granice pojavili su se prilično složeni problemi, uglavnom administrativne prirode, koji inače jednostavnu proceduru pretvaraju u noćnu moru zapovednika brodova koji plove kroz našu zemlju.

Da pojasnimo:
Bilo koji brod kada pređe državnu granicu sa Mađarskom plovi do Bezdana gde radi ulaznu reviziju Republike Srbije i nastavlja dalje putovanje kroz našu zemlju do svog krajnjeg odredišta. Ukoliko je u tranzitu izlaznu reviziju radi u Velikom Gradištu i nastavlja dalje svoj put. Putnički brodovi se ne zadržavaju u Bezdanu nego nastavljaju putovanje do grada gde planiraju da stanu i tu se radi ulazna i često izlazna revizija. Tako ispada da imamo važan granični prelaz u Beogradu i Novom Sadu. To je sve lepo zamišljeno da bi se ubrzao postupak prelaska granice ali…
Kargo brodovi, i pored toga što imaju reviziju (overen spisak posade i pasoše), moraju da se prijavljuju i odjavljuju policiji svaki put kada negde staju. Posade moraju da se ukrcavaju/iskrcavaju isključivo na zvaničnim graničnim prelazima, znači u obzir dolaze samo: Bezdan, Novi Sad, Beograd i Veliko Gradište! To, osim što je glupo, nelogično i paranoično, još je i veoma skupo za vlasnike brodova i posade. Da bi dostavio odlazni ili dolazni raport zapovednik često brodom plovi od barži do pontona. Ti brodovi imaju potrošnju od stotinak litara po satu vožnje tako da prostim računom možemo izračunati da dostava papira na ponton ponekad košta nekolilo stotina eura vlasnika brodarske kompanije. Da ne spominjemo prilično nekulturan način ophođenja službenika ukoliko procedura nije obavljena u skladu sa njihovim očekivanjima.

Drugi primer koji možda i najviše pokazuje apsurdnost trenutnog sistema, je granični prelaz za putničke brodove u Beogradu. Ponton za pristajanje se nalazi u samom centru Beograda a granična policija ga tretira kao prelaz na aerodromu. Sama procedura obavljanja revizije nije sporna i obavlja se uglavnom dovoljno brzo, ali pojavljuje se jedan, za nas neshvatljiv problem. Kada brod stane na ponton u Beogradu NIKO NE MOŽE da uđe na taj isti brod osim putnika i članova posade. Grančna policija se poziva ne eksteritorijalnost. Postavlja se pitanje šta to znači? Da pojasnimo problem. Često na putničkim kruzerima rade ljudi poreklom i državljanstvom Republike Srbije. Ugovori su često na više vezanih meseci i ljudi često ne vide svoje familije do dolaska u Srbiju. Po dolasku tj. uplovljenju u Srbiju, ljudi često nemaju puno slobodnog vremena ili ne mogu da dobiju slobodan dan te porodicu pozovu, uz dozvolu kapetana, na brod u posetu. Tada dolazi do neočekivanog problema jer policije NE PUŠTA NIKOG na brod, čak ni na insistiranje zapovednika broda. Mislim da nema potreba opisivati koliko ta nelogičnost u “odbrani” državne granice, donosi razočarenja i revolta kod ljudi koji su tom bahatošću pogođeni.

Najjednostavnije pojašnjeno, granična policija pravi ogromnu pometnju. Mi smo JEDINA zemlja, osim Ukraine (gde je ratno stanje) gde se koriste ovakve metode. Smatramo da bi se stvari ubrzale i rasteretile uvođenjem jednog prelaza na ulasku/izlasku iz zemlje te da se po obavljenom pregledu broda ljudi mogu slobodno kretati po zemlji i pristajati brodom gde god požele u dogovoru sa agentom. Mislim da je nepotrebno navoditi da se na Dunavu graničimo sa zemljama Evropske unije sa kojima bi, verujemo, uz malo dobre volje, moglo da se dogovori o zajedničkoj kontroli brodova.
Ovakav rad osim što usporava razvoj turizma i privrede u velikim gradovima takođe nanosi nesagledive posledice u graničnom pojasu sa Republikom Rumunijom. Primer je razvoj turizma u Đerdapskoj klisuri, gde trenutno dominiraju Rumuni sa malim brodićima i čamcima jer granična policija, kroz birokratiju, sputava naše preduzetnike da se ostvaruju ozbiljnije na tom polju.

Drugi veliki problem koji koči razvoj turizma su mesta za pristajanje.

Početkom godine smo pisali o problemu mesta za pristajanje i ukazali smo na grubo ugrožavanje bezbednosti plovidbe zbog nespremnosti da odgovorimo na zahteve tržišta. Tada su iz nadležnog ministarstva objavili da će otvoriti novi ponton za pristajanje putničkih brodova u Zemunu i da će to biti već u avgustu. Avgust je davno prošao a pontona i dalje nema. Informacija koja je nas, profesionalne lađare, najviše zbunila je da će taj novi ponton moći da primi maksimum dva broda od 110 metara!?

Da bi se bilo koji brod privezao na obalu potrebno je da ima samo prilaz obali i uporne tačke na obali koje se stručno nazivaju bitve. Ploveći po Rajni u Nemačkoj neretko na mestima za vez pronalazimo i alke ukopane u zemlju a pontoni su često dužine  samo 20-ak metara, dovoljno dugački da se na njih postavi recepcija broda. Najbolji primer zarade od turizma i od pristajanje putničkih brodova je Austrija. U toj zemlji su od starih objekata i bitava na obali napravili sredstvo za čistu zaradu.
Da pojasnimo. Da bi putnički brod negde pristao on mora da ima: pristup obali, pristup infrastrukturi (struja, voda, put). Austrijanci su to rešili tako što su dali privatnicima da vode pontone a država naplaćuje porez i upotrebu infrastrkture.

FOTO: Igor Dorčić

 

FOTO: Igor Dorčić Ponton za pristajanje putničkih brodova napravljen od starog šlepa

 

FOTO: Igor Dorčić Primer vezivanja tri putnička broda na mali ponton

 

FOTO: Igor Dorčić, Primer izvezivanja na ponton od starog šlepa

Ponton je, kao što se vidi na fotografijama, privezan za obalu i fiksiran šorpanjima (metalne cevi koje ga odupiru od obale). Na ovaj odličan, a opet relativno jeftin način, se obezbeđuje sigurnost plovila a ne ugrožava se korito reke kao u slučaju zabadanja šipova (primer u Zemunu).

Važno je napomenuti da su lokalne samouprave napravile neke pontone (Kladovo, Veliko Gradište, Smederevo, Sr. Karlovci) ali da bi krenuli da zarađuju od toga moraju na vreme da predstave svoje potencijale. Planovi za pristajanje putničkih brodova se prave i po dve godine unapred i ako se na vreme ne reaguje i ne najavi spremnost za rad i saradnju rok za razmatranje pristajanje se produžava do sledeće sezone.

Pozivamo nadležna ministarstva, lokalne samouprave i zainteresovane strane da što pre pristupe razmatranju navedenih problema. Ukoliko mi, kao država ne učinimo nešto na poboljšanju ponude, jednostavno ćemo postati destinacija od koje će svi okretati glavu, kao što zbog impozantnosti i turističke promocije Rumunije turisti u Đerdapu gledaju isklesanu glavu u kamenu Decabalusa Rexa a Trajanovu tablu na našoj obali gotovo da niko ni ne pominje jer se od grafita po njoj ništa drugo i ne vidi. Možda bi je neko i primetio da se malo počisti i postavi svetlo?

Upravni odbor UPLS