UPLS 13. маја 2022.

VIDEO: Autentičan snimak potonuća barže u Konstanci

Oko podneva 11.05. u luci Konstanca došlo je do potonuća teretne barže. Vlasnik barže je domaći brodar a važeći registar barže je izdat od strane Nemačke registracione ustanove. Do potonuća je najverovatnije došlo zbog neispravnosti objekta.

Dosta medija je prenelo ovu vest, sa iscepkanim video zapisom, uglavnom se pitajući da li je teret u barži bio namenjen za elektro distribuciju. Ni reči o bezbednosti posade, ni reči o tome da je ovo već gotovo 20. potonuli objekat u poslednje tri godine koji se nalazi u vlasništvu srpskih brodara.

Brodar, koji je vlasnik ove barže, ima vrlo profesionalan odnos prema svojim zaposlenima i jedni su od retkih koji ispunjavaju svoje obaveze prema zaposlenima na vreme i po tržišnoj ceni rada.

Problem koji postoji, kao i na većini objekata u Srbiji, je neadekvato održavanje plovidbenih jedinica kao i nedostatak adekvatne kontrole nadležnih organa kotrole i registracije objekata. Ovaj slučaj ne stavlja samo naše službe i brodara pod lupu nego takođe i ustanovu koja izdala dozvolu za plovidbu neispravnoj barži, kojih je kod ovog brodara na žalost mnogo.

 

Kako je do ovoga došlo?

Problem je nastao prilikom tranzicije i ekspanzije privatnih kompanija. Svi sistemi bezbednosti brodova i posade, kao i kvalitetne permanentne obuke lađara, koje su do tada postojale, nestaju zbog potrebe za povećanjem profita.

Do sada smo imali velike propuste domaćih registratora brodova koje smo već spominjali i koje i dalje pratimo (sudski spor oko potonuća Beograda 10 i dalje traje). Problem je što se sada na Dunavu pojavljuju propusti i (do sada neprikosnovenih) nemačkih registracionih ustanova.

Štetu zbog javašluka snose osiguravajuća društva, brodar i vlasnik robe, a živote i zdravlje rizikuju zaposleni na takvim objektima. Adekvatne kontrole nema, jer i pored najbolje volje, inspektora plovidbe nema dovoljno čak ni za jedan grad veličine Novog Sada, a ozbiljnije kontrole brodova pored mađarkih vlasti na ulazu u Šengensku zonu (uglavnom papirološki) vrše jedino Nemci na njihovom delu Dunava, gde velika većina naših brodova nikada ne plovi.

Zapovednici snose punu odgovornost u očima zakona za sve što set tiče bezbednosti broda i ljudi, ali realno jedino što zapovednici mogu da odrade je prijavljivanje nedostataka odnosno neispravnosti odgovornim licima svoje kompanije. To se često završava na praznim obećanjima i beskonačnim odlaganjem popravke pod raznim izgovorima (velika žurba, hitnost robe, još samo ovaj turnus itd.)

Po našim saznanjima vlasnik potonule barže je bio obavešten o lošem stanju objekata od strane svojih zaposlenih ali je u klasičnom maniru neodgovornog domaćina postupio po staroj srpskoj uzrečici, koja je izgleda magično rešenje za sve probleme, „jbg, valjda neće…“

Ipak hoće i događa se. Neko će ostati bez profita a neko i bez glave.

Brodovi nam tonu, brodari ne mogu da obezbede više ni minimalnu posadu za svoje brodove, brodarske škole ne uspevaju da naprave kadar, nadležno ministarstvo ne čini NIŠTA osim što daje isprazne priče po medijima o svojim ogromnim ulaganjima i brizi za okolinu, a luke i pristaništa nemaju ni obične kontejnere za odlaganje smeća. Sva obećanja za poboljšanje statusa lađara i lađarstva se odlažu na večite „dve godine“. Kapetani, mornari i strojari nam beže iz zemlje glavom bez obzira pokušavajuć dai bar kod stranog poslodavca živi i koliko toliko zdravi, dočekaju dostojanstvenu penziju.

Na naše upozorenje o brzoj i sigurnoj propasti lađarske struke i rečnog transporta ukoliko se nešto pod hitno ne promeni odgovor je čuveno i već spomenuto: „valjda neće…“